Šta treba još da se desi u Srbiji da narod krene u pobunu protiv lopova i secikesa na vlasti?

Preneto sa sajta Pescanik

OPEN DEMOCRACY
01.02.2011.
Sve do ovih uzbudljivih dana, izgledalo je da je demokratija zarazna svuda osim na Bliskom istoku i u severnoj Africi. Dok druge zemlje u razvoju čine krupne korake prema demokratiji, naročito u južnoj Americi i Aziji, ovaj veliki region ostaje zaglibljen u nasilju, izbornim prevarama, uskraćivanju građanskih sloboda i veoma lošem stanju ljudskih prava.

Građani nekoliko egipatskih i drugih gradova, sledeći inspirаtivni primer Tunisa, nastavljaju da protestuju i zahtevaju slobodu, kao i da hrabro podnose hapšenja suočeni sa surovom realnošću: da vlade u arapskim državama nisu odgovorne svojim građanima, da nijedan predsednik nikada nije smenjen na izborima, i da svi predsednici nalaze način da sa ogromnom većinom pobeđuju na izborima.

U novom zaokretu prema dinastijskom nasleđivanju, neki čelnici arapskih država preneli su vlast na svoje naslednike, dok drugi to tek planiraju. Od obala Atlanskog do obala Indijskog okeana, građani su lišeni svojih političkih i građanskih sloboda, i podvrgnuti najgoroj vrsti državnog terora koji jedna država može da vrši nad svojim građanima.

Pa ipak, u prvim nedeljama 2011. godine, mogu se uočiti naznake značajnih promena u ovom sivilu. Posle dešavanja u Tunisu, građani su se pokrenuli u Egiptu, Jemenu, Jordanu i Alžiru. Na neki način, rušenje režima u Tunisu je događaj koji kao da čeka da se dogodi u svakoj arapskoj i bliskoistočnoj zemlji.

Ime Muhameda Buazizija, dvadesetšestogodišnjeg Tunižanina koji je izvršio javno samoubistvo u znak protesta protiv opresivnog tuniskog režima, možda će vremenom izbledeti u kolektivnom javnom sećanju. Međutim, kao i u slučaju mlade Iranke istih godina, Nede Aga Soltan, koja je poginula u Teheranu tokom postizbornih protesta u junu 2009, radilo se o primeru koji je poslužio kao katalizator koji je pokrenuo jednu vrstu revolucije i autoritarnim režimima širom regiona zadao neočekivan šok (vidi Roula Khalaf i Heba Saleh

Jasmin revolucija dovela je do ozbiljnih kritika na račun lidera koji po svaku cenu ostaju na vlasti širom Bliskog istoka, zbog njihove nezainteresovanosti za reforme. Na konferenciji o demokratiji u Dohi, Hilari Klinton im je zamerila što neprestano odugovlače sa obećanim reformama, upozoravajući ih da su jedini kojima ovo koristi ekstremisti, spremni da iskoriste nedostatak demokratije za promociju svojih radikalnih planova. To bi moglo zvučati kao dobar savet da SAD nisu bile najbliskiji saveznici najvećeg broja autoritarnih režima u regionu – uključujući do skora i Ben Alijev režim u Tunisu (vidi Goran Fejic, „Tunisia, or democracy's future in jasmine"